24.10.2006., utorak
autobiografski deo treći, post prijatan. rečeno: ISKAZANO.
Sto je za nas jugoslavene prijatno to je za one malo severnije s otoka a i preko bare "ic maj pležr" , tako se u nas srbijanaca speluju sve strane reči pa tako se ni ja ne želim da odvajam od skupine, jao što mi je ta reč prijatna onako neobična puno. ma u svakom prolazu novosadskim ulicama mogu se osvrnuti po najmanje tri puta, znate onako prijatno vam je reč kojom mozete iskazati puno toga lepoga, dvosmislenoga, prijatnoga jednostavno. Od prijatnog teka do prijatnog dana, preko prijatnog ovog, onog i onako nisam od inspircaije da bi objasnio do kraja reč prijatno.
meni je naprimjer jako prijatno kada sa svojim božić batom ostanem nasamo i pogledavam ga onako krajičkom oka i osećam boje u zraku, intenzivne crvene..
e sada nadam se da razumete reč prijatno:
i ja vam se usuđujem da zapovedim da barem jednom dnevno uputite nekome ovu reč,
jer ona stvara veoma setnu atmosferu u našemu jugoslavenskom društvu bivših nam drugara i drzgarica i stoga nastojte da se ne stidite vaseg osobnog prijatnog.
Prijatan dan...
Gde i kako žive jugoslaveni?
Jugoslaveni zive bolje nego su zasluzili.
Zivotni standard u SFRJ neusporedivo je viši od životnog standarda u drugim zemljama Istočne Evrope. Zato Jugoslaveni na svoju siromasniju bracu gledaju s visine. A i zato sto zive u visokim stambenim zgradama poznatim kao "soliteri". Arhitektura solitera napisana je Korbizejom i štednjom građevinskog materijala.Zato se stanovi u soliterima ne sastoje od čitavih soba, već od njihovih polovina.
Zato su svi drugari i drugarice u bivšoj nam državi živeli veoma prijatno.
Sada sam mojem božiću bati prijatno ukazao na onu intenzivnu crvenu boju ispunivši list u mojemu dnevniku njezinim mislima: prijatno.
|
- 00:40 -
Komentari (7) -
Isprintaj -
#
19.10.2006., četvrtak
autobiograski deo drugi, post neobjašnjiv. rečeno: PONOVLJENO.
Počeo bi isprva o pozorištima, znate onako kada se izgubite među većinom uštoglenog glumišta na nekoj funkcionarnoj premeri i izgubite dojam predstave nego se osvrnete na glumce našega podneblja. Pa jasno, gde su sada onaj: Ljubiša Samardžić (u krutom odelu), ponosna Ana Karić i ostala visoka bagra bivše nam države. Jasno da ne razumem, ove novopečene glumce, koje stvaraju sliku jugoslovenske historije kroz ratne slike mladih pionira koji odlaze na ratišta i uzdižu lovca na medvede dok ovi u pozorištu odlaze na premere diljem sveta ili po europi šire balkanske scenarije. Jasno nam je svima. Znam da je moj Božić Bata pozorište posećivao samo u osnovnoj školi, kao mladi pionir i odlazio na lutkarske predstave nepoznatih nam autora. Pa gde se jos danas moze odgledati lutkarska predstava namenjena našim pionirima, nigde? Kritičari današnju scenu nazivaju "improvizacijom", a publika bude prividno oduševljena poznatim glumcima i osmesima pokazuju da su i oni otišli u pozorište, a pogledali su: Gorana, Anu, Zdenku i ostale glumce, a nisu uopšte shvatili poantu. Što reći... :
kako je propao najveći filmski festival?
Najveća filmska nagrada u Jugoslaviji je "Arena". To je kombinacija Zlatne palme, Olimpijskih igara i Nobelove nagrade. Jednom godišnje u Puli se okupe tzv. "filmski radnici" kako bi se kupali, sunčali i međusobno nagrađivali. Gde god da krenu (npr. Milena Dravić i Dragan Nikolić), ispred njih bi trčali pulski pioniri i vikali: "Glumci! Sire, dolaze glumci!" Arena je inače naziv za lokalni Koloseum gde se održavaju tzv. "zvanične" projekcije, za funkcionere i njihove drugarice. Žiri je bio polovično velikodušan, i svi su na kraju bili zadovoljni, jer je broj "Arena" višestruko premašivao broj prikazanih filmova. Za razliku od Pulskog, na Beogradskom filmskom festivalu (poznatijem kao FEST) nije bilo nikakvih nagrada. Beograd je u svoje vreme bio daleko najznačajniji filmski centar od Los Anđelesa, Venecije ili Kana. Režiseri, glumci i majstori rasvete iz čitavog sveta hrlili su ovamo ne zbog novca, već slave. Ne bi li ih neko video kako u foajeu "Sava centar" ćaskaju sa Rankom Muntićem ili Milanom Čolićem.
eto. tako i ja ne mogu otići sa svojim Božić batom u pozorište jer ona nije jedna od onih velikih zvezda. ona je samo moja ponosna sugrađanka. s crvenim šalom i roza nanulicama.
|
- 19:44 -
Komentari (2) -
Isprintaj -
#
18.10.2006., srijeda
autobigoraski deo prvi, post sveobuhvatan. rečeno : NIŠTA
bilo je veoma neobično započeti pisati neke nepoznate reči pred ljudima koji me ne razumeju, ali eto...
mislim da nisam prvi koji započinje svoju autobiograsku priču jer moj je jedini problem što nemogu da priđem ženi koja me privlači-to je u suštini suviše prijateljski odnos. ma neznam o čemu da započnem, o drugu Titu? ili o njegovoj supruzi Jovanki? o njihovoj unuci Aleksandri ili o nekom vanjskome svetu koji me geografski, klimatski pa i vjeroispovjesno odvojio od VAS. Jeste li i vi uopšte sebe sagledali jednoga dana kao odvojene?
Jugoslaveni veoma vole balet i još više, operu. Operski pevači i pevačice uživaju veliki ugled i poštovanje u narodu. Mladi Jugosloveni i Jugoslovenke skupljaju postere i fotografije Miroslava Čangalovića i Radmile Bakočević, međusobno ih razmenjuju i pokazuju jedni drugima
ma jao, nemogu da verujem da mi je ovoliko teško započeti stvarnu epizodu moje autobiograske stranice i onda se odvajam od teme (metaforno izrečeno u tekstu napočetku dela prvoga ).
Tko je ona? Ona je moj božić Bata, ono čemu smo se svi radovali početkom meseca prosinca i nekako se sramili dobivajući poklone- u bivšoj nam državi. Neke naše drugarske epizode odavno su dovršene, sada samo prolazimo jedno pored drugoga onako ne spontano, a ja se ponašam kao divlja zvijer koja ne može da ulovi svoj plijen. Suviše sam sraman. Suviše posramljen i zatopljen osećajima.
Ma neznam što da kažem, upravo smo se točno prije 1 čas i 15 minuta, pogledali o kafiću onako odsutno kao da se ne prepoznajemo i izvukli neki bjedan pozdrav (onako onaj osećaj koji imam sada kao jugoslaven koji zivi u srbiji prema onima u Hrvatskoj). Baš mi je bilo veoma sramno i hteo sam se pokazati drugačijim, ali eto shvatio sam da je lepše uvek kada budeš uvek prirodan onakav kakav uvek i jesi. Jasno.. osećao sam se posramljeno s crvenim obrazima, kao dete koje prima svakojake bombone i čokoladice zamotane u celofanu u obliku darka od božića bate. Nekako smo prisni u zraku, a u suštini suviše je komplikovano objasniti naš odnos. Ma, uočit će te verovatno svi moj napredak i moju teoriju ljubavi kroz postove.
O realnom Božiću Bati, napisali su:
Posle druga TIta, građani Jugoslavije najviše poštuju Božića Batu.Naročito pioniri.
Božić Bata međutim nije bog, nego čovek u crvenom odelu koji deci u Jugoslaviji i drugim socijalističkim zemljama poklanja igračke za Novu Godinu. Podseća malo na onog iz Coca-Cole, ali ne dolazi za Božić jer je ateista. Uostalom, prvi put je ušao u Jugoslaviju s Rusima, na kamionu umesto na sankama.Božić Bata je dobar, pa ne obilazi samo decu, nego i funkcionere, tako da su najlepši dočeci nove godine uvek bili na brdu kod Kranja. Drug Tito je bio dobar domaćin, hranio je goste zasekom i uveo običaj da svi moraju da nose šarene papirne kapice na glavama. Kapica je najlepše stajala Džemalu Bijediću jer je ovaj imao ubedljivo najveću glavu u saveznim organima vlasti pa i šire.
Što se obične dece tiče, Božić Bata ih je uoči svakog prvog januara obilazio po poduzećima u kojima su radili njihovi roditelji i poklanjao im tzv. "paketiće" pune bombona i čokoladica, od čega su se klincima zubići kvarili, a oko sedme godine, i ispadali. Zato su nakon pada Berlinskog zida nove vlasti osudile Božić batu, pa je on morao da pobegne na Severni pol.Međutim, bivša deca i dalje veruju da Božić Bata u svom skrovištu na Severnom polu u dubokoj ilegali i dalje gaji irvase. I kuje planove za povratak
takva je i moja neopisiva ljubav prema mojem božiću bati- jedna prava ljubavna priča.
|
- 22:34 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|
